Zanimljivosti o kineskom jeziku
Kineski jezik pripada porodici sino-tibetanskih jezika i, prema proceni, barem petina svetske populacije govori kineski. Kineski ima toliko dijalekata da se njegovi govornici često ne mogu razumeti (u ovo smo se lično uverili!).
Odnos između pisanog i govornog kineskog je kompleksan zato što se govorni razvijao prirodnim putem, dok se pisani jezik skoro uopšte nije menjao.
Klasični kineski jezik se koristio sve do 20. veka i imao je istu funkciju kao latinski u zapadnoj Evropi. Tek od Pokreta 4. maja 1919. godine je govorni kineski (bai hua, 百花) postao standardni.
Danas, kada kažemo „standardni kineski” podrazumevamo mandarinski, pekinški dijalekat (putonghua, 普通话). Kinesko pismo se sastoji iz karaktera (to nisu znakovi, slova, simboli) i svaki karakter predstavlja jedan slog u reči. To znači da su dvosložne reči zapravo dvokarakterne, trosložne – trokarakterne itd. Na primer, reč „mama” se u kineskom piše 妈妈 i sadrži dva ista karaktera „ma” (妈). Kineski ima više od pedeset hiljada karaktera, a u to ubrajamo i karaktere iz klasičnog kineskog koji više nisu u upotrebi.
Svaki kineski karakter ima svoj latinični zapis, koji se zove „pinjin”. Ako pogledamo gorenavedeni primer „mama”, na kineskom se piše 妈妈, a njegov latinični zapis tj. pinjin je māma. Zašto je ovo bitno? Kineski je tonski jezik. On sadrži pet tonova, među kojima je peti neutralan. Jedna reč u kineskom se može pisati istim karakterima, ali imati drugačije tonove što samim tim znači da se i njeno značenje menja. S druge strane, neke reči se mogu isto izgovarati, ali drugačije zapisivati što opet znači da nemaju isto značenje. U kineskom je izuzetno bitno na koji način izgovarate reč i kako je zapisujete, a onda na sve to dodatno može uticati i kontekst.
Ne postoji tačni zapisi kada i kako je nastalo kinesko pismo. Postoje teorije da ga je stvorio Cang Đije, pisar legendarnog Žutog cara oko 2600. godine pre nove ere. Najstariji tragovi kineskog pisma datiraju iz perioda dinastije Šang (između 14. i 9. veka p.n.e), kada su pronađeni zapisi na oklopima kornjača, korišćeni za proricanje sudbine.
Danas postoje pojednostavljeni i tradicionalni kineski. Ovo se odnosi na karaktere, tj. pismo. Oba predstavljaju oblike savremenog kineskog pisma, s tim što se tradicionalno pismo službeno koristi na Tajvanu, u Hongkongu i Makau, dok se pojednostavljeno kinesko pismo koristi u kontinentalnoj Kini.
Možda ste čuli za kantonski. Kantonski je dijalekat kineskog, ali zbog velikih razlika praktično je kao poseban jezik, koji se koristi u provinciji Guangdong i Guangsi, kao i u Hongkongu i Makau.
Postoje još neke zanimljivosti koje bismo podelili sa vama:
1. Postoje dve vrste zareza u kineskom – ，(za odvajanje sintagmi) i 、(za navođenje)
2. Tačka u kineskom se piše ovako 。
3. Navodnici u kineskom koji se koriste isključivo za nazive dokumenata, filmova, slika i drugih umetničkih dela se pišu ovako 《》
4. Kineski jezik nema padeže, a nema ni jasno definisana vremena već postoje određene rečce koje nam mogu pomoći da shvatimo u kom periodu se neka radnja odigrala, ali tu najveću ulogu igra kontekst.
5. Iako u kineskom postoje reči za on, ona i ono (他、她、它), sve tri reči se isto izgovaraju – tā, tako da je i u takvim situacijama izuzetno bitan kontekst!
6. Pod uticajem zapadne kulture kineski jezik ima veliki broj pozajmljenica iz engleskog, npr. kafa je ka-fei (咖啡, kāfēi), sofa ili kauč je ša-fa (沙发, shāfā), čokolada je ćijao-k-li (巧克力, qiǎokèlì) itd.
