Zanimljivosti o japanskom jeziku

Japanski jezik je dugo bio izolovan jezik i zato se teško može pronaći veza između njega i drugih jezika, posebno azijskih, mada deli slične karakteristike sa kineskim i korejskim. To ne treba da čudi budući da su Japanci često nalazili inspiraciju u kineskoj istoriji i kulturi pa tako u japanskom jeziku postoje čak tri pisma! Jedno od njih je kandži, pismo koje su preuzeli od Kineza u vidu tradicionalnih kineskih karaktera, na osnovu kojeg su razvili sopstveni sistem čitanja, i dalje još dva slogovna pisma: hiraganu i katakanu. Svako od ova tri pisma ima svoju upotrebu i mesto u rečenici – kandži se najčešće koristi za zapisivanje imenica i korena glagola, a u kombinaciji sa hiraganom za zapis glagolskih vremena, komparacije prideva i sl. Katakana se koristi za strane reči i onomatopeju, a pored toga koriste i latinicu – romadži – uglavnom za skraćenice i ponekad za naglašavanje reči. Uprkos ovome, japanski nema genetsku vezu sa drugim azijskim jezicima i zaista je jedan od najunikatnijih u svetu.

 Za razliku od nama poznatih evropskih jezika, u japanskom jeziku uobičajen redosled reči u rečenici je subjekat-objekat-predikat.

U japanskom jeziku, nalik korejskom, postoje određeni gramatički nastavci ili reči koje se koriste u zavisnosti od nivoa učtivosti. Zanimljivo je da japanski, za razliku od većine azijskih jezika kao što su kineski, kantonski, vijetnamski i tajlandski, ne sadrži tonove. Tonovi u kombinaciji sa kontekstom pomažu da razumemo rečenicu.

Kažu da je japanski jezik jedan od „najbržih” jezika kada se priča, ali uprkos tome što se mnogo toga izgovori, slušalac ne dobije puno informacija. Zašto? Zato što se u japanskom u jednoj sekundi izgovori čak osam suglasnika!

Slično srpskom jeziku, u japanskom možemo preskočiti zamenicu ukoliko je kontekst jasan. Isto tako u japanskom ne postoji direktan prevod reči on ili ona, ali postoje određene reči, fraze ili kontekst koji nam mogu pomoći da znamo o kome je reč.